U 2019. godini Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić je tokom jedne od svojih konferencija za novinare pored gomile drugih stvari saopštio i rečenicu koja je po nekim mišljenjima tada bila indikativna za stanje u zdravstvu, ali u tom trenutku nije imala veliki odjek u javnosti.
“…ja da me ubijete sad ne znam na šta mi potrošimo 2,2 milijarde, nama je zdravstvo više od 20% ukupnog budžeta Srbije”, rekao je tada Vučić.
Ova Predsednikova izjava data u trenutku kad niko nije znao šta nas čeka u 2020. je jasan pokazatelj da “ima nečeg trulog u državi Danskoj”.
To trulo jeste ono što građani vide svaki dan kad su u kontaktu sa zdravstvenim sistemom, ono zbog čega imamo odliv kadra svih profila u zdravstvu, kao i činjenicu da sada jedan deo vrednih zdravstvenih radnika “gine od posla”, dok se priča o neefikasnosti dostave svog materijala i zaštitne opreme.
Možda je i sistem kadriranja najzad došao na naplatu.
Sad počinje da nam bude jasno gde je oprema za lekare i tehničare, gde su novi aparati, i zašto je za kratko vreme naš sistem “bačen na kolena” dok su “stručnjaci” predmet ismevanja i preispitivanja od strane javnosti, zbog čega se sada konferencije održavaju preko “mejlova”.
Nažalost, trebala je jedna epidemija i pandemija da nam bude momenat prosvetljenja, ali očigledno ne svima.
Stručna mišljenja, kao i praksa u zemljama koje su naprednije od Srbije, govore da što je efikasniji zdravstveni sistem, medijsko informisanje i stručna javnost, kao i “pamet” koja vodi situaciju, to su mere strožije ili blaže.
Pod blažim merama ne podrazumevamo manje efikasne mere, jer je jako diskutabilno koliko su tačne brojke i situacija koju nam saopštavaju, pod njima mislimo na pametnije i preciznije mere, koje daju rezultate i edukuju građane kako sa najmanje štete napraviti najbolje rezultate.
Zatvaranje ljudi u svoje domove daje rezultate, ali tačno po koju cenu i koliko velike rezultate to ne znamo jer se ne vodi polemika niti dijalog, a sve se odlučuje u jednom uskom krugu ljudi.
Odatle i osnovana sumnja da novac koji dajemo ide jednoj “sumnjivoj organizovanoj grupi” umesto da završi u medicinskim centrima i u platama medicinskih radnika.
Takođe treba pitati koliki je procenat nemedicinskog osoblja u velikim centrima i uporediti sa drugim zemljama.
I naravno:
Hvala im što postoje!