Dejan Ilić: Nepristojna ponuda

Autor: Niška Inicijativa Niška Inicijativa - 01.08.2020 - 9:00

Autor: Peščanik/Dejan Ilić


Nije Šarčeviću lako, zaista. Organizovati škole pod Koronom đavolski je posao. Šta god da odlučiš i uradiš, kajaćeš se. Organizovati škole u ekonomski pregaženoj zemlji poput Srbije (dakle, i pod Koronom i pod Vučićem), još je gore. Pa ipak, kao ministar prosvete, za razliku od svih drugih svojih kolega u vladi, Šarčević je u vanrednim okolnostima zaraze povukao čak i jedan ili dva dobra poteza. Recimo, iako je školsku godinu po svemu trebalo poništiti i vratiti na početak kada se za to steknu uslovi, on se odlučio za privid da se nešto radi i na osnovu tog privida izvukao decu da ne izgube jednu godinu. Od marta pa do juna, ništa što se radilo u obrazovanju nije ni izdaleka ličilo na školu, ali i tako manjkav privid Šarčeviću je bio dovoljan da zatvori knjigu za školsku 2019/2020. Dobro je što je tako uradio.

Loše je tada bilo nešto drugo: iako je svima bilo jasno da je ozbiljan prosvetni rad bio nemoguć, Šarčević je pritiskao nastavnike i đake da ispune zadati program do iznemoglosti, kao da je verovao da će bezrazložno maltretiranje dostojno zameniti istinsko obrazovanje. Da li je to radio svojom voljom ili je morao da udovolji hirovima svog pravog šefa, nebitno je. Izmrcvareni đaci i nastavnici nekako su se dobauljali do završnih ispita – inače potpuno suvišnih u datim (ne)prilikama – i zvono je moglo da zazvoni za kraj školske godine. U tom trenutku, kao da su se svi prosvetni radnici sa Šarčevićem na čelu, ponadali da je sa školskom godinom otišla i zaraza. Nije, naravno. I sad već par nedelja slušamo Šarčevićeve besmislice o tome kako će škola izgledati od septembra.

Pošto mu je jednom prošlo za rukom da umesto škole proturi privid školovanja, Šarčević kao da se ohrabrio da na isti način nastavi od septembra nadalje. Ili se samo opustio, pa naklapa bezveze, jer zna da će u njegovu proverbijalnu fotelji uskoro zasesti neko drugi. Sve što je juče ministar u odlasku rekao o modelima nastave, notorna je glupost. To što on govori, naprosto nije moguće realizovati. Rad u četiri smene, od jutra do mraka, sa dvadesetak minuta pauze između smena, nije ostvariv, a neverovatno je i da ga je neko uopšte zamislio, pa onda još i predložio. Pođimo od pauze od 20 minuta između smena: za to vreme, kaže ministar, školu treba dezinfikovati od prethodnih đaka da bi u učionice bezbedno ušli učenici iz sledeće smene.

Koliko osoba mora dezinfikovati školu, ako posao moraju da završe za 20 minuta? To bi moglo biti jedno od pitanja za ministra na nekom eventualnom – njemu u načelu inače beskrajno dragom – testiranju. Zadatak na tom testu za Šarčevića dalje bi se granao u više pravaca. Recimo, koliko bi trebalo da traje radni dan tih osoba, ako je prvo čišćenje u 11 ujutru, a poslednje posle 8 uveče, pošto treba pretpostaviti da u školama u kojima te osobe inače rade u dve smene, sve moraju biti u školi u isto vreme da bi se ona dezinfikovala za 20 minuta. Pri tom, možda prva dezinfekcija i jeste u 11, ali prvo čišćenje svakako nije, jer se škola mora čistiti, barem hodnici posle odmora, i dok je prva smena đaka u njoj. Tako radni dan počinje pre 8 ujutru, a završava se posle 8 uveče.

Na testu za Šarčevića, sledeće pitanje bilo bi: kako nastavnici koji rade u više škola mogu stići na svoje časove, ako razredi kojima oni predaju svi idu u isto vreme u različitim školama? Koliko je potrebno planiranja da se ti rasporedi časova usklade i da li je to uopšte moguće ako su smene svedene po razredima na trajanje od tri sata. Ovde nije reč o planiranju časova samo u jednoj školi, moraju se uskladiti časovi u svim školama, jer se škole između kojih treba da se kreću nastavnici ne preklapaju. Ko će to da organizuje u narednih par nedelja? Naravno, i ovaj zadatak ima svoja potpitanja. Recimo, kako će nastavnici sa decom školskog uzrasta uskladiti svoja radna vremena sa vremenima (radnim i slobodnim) svoje dece? Sa svim ovim činiocima, jednačina naprosto postaje nerešiva.

U prethodnom tekstu govorili smo o problemima nastave na mreži, pa to ovde nećemo ponoviti. Sve u svemu, Šarčević je ponudio model koji nije moguće realizovati, pod uslovom da se od nastavnika zahteva da u potpunosti realizuju postojeće programe. Pošto je ocenjivanje đaka i kontrola nastavnika i dalje u središtu Šarčevićeve nadzorničke pažnje, očito je da se od utvrđenih planova i kurikuluma ne odustaje. Dakle, piši odmah propalo za narednu školsku godinu. Sve što je Šarčević predložio moguće je izvesti ako i samo ako se redukuju programi i školama se dozvoli da ih tako redukovane realizuju sa osobljem koje im je na raspolaganju. Ako se čitalac pita da li ja to sad kažem da bi nastavnici trebalo da predaju više predmeta: da, baš to govorim. Samo tako bi Šarčevićevi modeli bili realni.

Naravno, to se neće dogoditi. I pošto se neće dogoditi, imaćemo novi haos u školama što će ojačati već postojeće frustracije među nastavnicima i učenicima. Nemoguće je da Šarčević to ne zna. Pa ipak mirno izlazi u javnost i predlaže nemoguće. Pri tom, čak se ni ne stidi što svoj predlog iznosi bez ikakvog oslonca na barem neke činjenice. Radoznali čitalac na sajtu engleske zaštitnice dece (reč je o children’s commissioner, nezavisnoj poziciji koja je analogna recimo našem zaštitniku građana) može pronaći rezultate istraživanja o realizaciji nastave na mreži u Engleskoj u prvoj nedelji aprila, malo pošto su tamošnje škole zatvorene zbog zaraze. Reč je o na brzinu osmišljenom i sprovedenom istraživanju, jer kakvo bi ono i moglo biti u jednoj krajnje nepredvidivoj situaciji.

Ali, takvo kakvo je, ono je ipak dalo neku sliku. Ta slika pokazuje da je školovanje preko interneta jedan krajnje sumnjiv obrazovni posao barem u jednom smislu: takvo školovanje ne dobacuje do sve dece podjednako, pored ostalog i zato što je u velikoj meri zavisno od socijalnog miljea iz koga deca dolaze. Socijalne razlike ostavljaju traga i u školi, naravno. Ali, one se do kraja ispoljavaju i vrše znatno veći uticaj kada decu treba školovati po kućama. S obzirom na te podatke, engleski je predlog da se po svaku cenu moraju stvoriti uslovi da se sva deca vrate u školu. Ovde treba podići dve ograde. Ovaj predlog u skladu je sa politikom tamošnje vlade da se ekonomski interesi nadrede zdravstvenim i utoliko ga treba čitati sa rezervom. Ali, tamošnja vlada ima barem neku politiku. Kakva je politika naše vlade?

Druga ograda tiče se uloge zdravstvenih službi. Ako decu treba vratiti u škole, onda treba znatno pojačati i proširiti preglede kako bi se što je više moguće smanjile šanse da zaraženo dete stigne u školu. Drugim rečima, ministarstvo prosvete u ovoj situaciji ne može raditi mimo ministarstva zdravlja. Da li je iko čuo od Šarčevića da je razmenio informacije sa Lončarom i da su njih dvojica zajedno zaključili kako treba postaviti škole u septembru. Nije, naravno. Ali, nažalost, to je dobra vest. Na šta bi taj plan ličio kada bi se pored Šarčevića u njegovo pravljenje uključio još i Lončar sa svojom istorijom odnosa prema zarazi?

Inače, engleski je primer poučan u još jednom smislu, a i taj se tiče međuresorne saradnje. Engleske škole ostale su otvorene za decu takozvanih radnika od suštinske važnosti za društvo (key workers): prosvetnih radnika, zdravstvenih radnika, policajaca… Dakle, s jasnom svešću da je rad tih ljudi dragocen za zajednicu naročito u vanrednim prilikama epidemije, škole su ostale otvorene za njihovu decu, e kako bi oni svoje poslove mogli obavljati rasterećeni od brige gde su im deca. Kod nas se to nije dogodilo. A da bi se dogodilo, Šarčević je trebalo da sedne sa ministrom rada i dogovori se: koje su to profesije u našoj zemlji od suštinske važnosti za društvo; koliko je zaposlenih na tim poslovima; koliko je dece školskog uzrasta čiji roditelji rade te poslove. Evo, neka čitalac zamisli odgovore Đorđevića na ova pitanja. Dakle, nažalost, opet smo dobro prošli što Đorđevića niko ništa nije pitao, barem ne u vezi sa decom i školama.

Da zaključimo: to što Šarčević sada predlaže, pod 1) nije zasnovano na relevantnim podacima, jer tih podataka nema; pod 2) ne postoje resursi da se to realizuje; pod 3) nema saradnje sa drugim resorima vlade, bez koje opet taj predlog postaje nemoguć; pod 4) nema krovne politike sa kojom bi bila usklađena Šarčevićeva rešenja.

Pošto smo to zaključili, neka čitalac pročita još jednom Šarčevićevu velikodušnu ponudu „da će škole, roditelji i đaci moći da se opredele koji im model nastave odgovara – da li će raditi od kuće ili u školi“, uz obavezno „ali“, to jest „da će svi đaci morati da odgovaraju u školi“. Nećemo više o ocenjivanju i Šarčevićevom tvrdoglavom insistiranju na testiranju: do sad je trebalo da bude jasno koliko je to besmisleno i inače, a pogotovo (kako se pokazalo u junu) u okolnostima krize. Fokusirajmo se na priznavanje svojevrsne autonomije školama, učenicima i roditeljima – neka se dogovore, kaže Šarčević. Pošto smo videli kontekst, sad možemo reći da je ova ponuda beskrajno jadna. Šarčević naprosto nema rešenje, a odgovornost hoće da izbegne tako što odluke prepušta školama, đacima i roditeljima. Sa Šarčevićem na čelu i sa režimom čiji je on jedan šraf, škole, đaci i nastavnici nemaju šansu da naprave bilo kakav dobar dogovor.

Ali, i da sa tim završimo, oni ponudu autonomije treba da oberučke prihvate, pod jednim uslovom. Treba da kažu: pristajemo da preuzmemo odgovornost za vođenje škola u tekućoj krizi, ali, za uzvrat, tražimo garancije da ćemo istu autonomiju i pravo na odlučivanje imati i pošto kriza prođe: kada se odlučuje o direktorima škola, o sadržajima kurikuluma, realizaciji programa i osmišljavanju i oblikovanju testova i završnih ispita. Samo tako imalo bi smisla da prihvate vrući krompir koji im Šarčević podmuklo baca u krilo.

Peščanik.net, 30.07.2020.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU


Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za ‘petparačke’ priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

 

Podeli sa prijateljima